Poljsku je prije nekoliko dana potresla tragična smrt jednog četrnaestogodišnjeg mladića. Godinama je trpio vršnjačko nasilje. Nažalost, prošli četvrtak oduzeo si je život. Njegovi prijatelji pripremili su pismo koje je u prvom licu pročitano jučer na njegovom sprovodu.
„Vidim da vas je jako puno. Vidim vaše suze koje teku niz obraze. Bol koja je u vama i tuga koja vas obuzima. Mnogo vas je, ali danas ste zajedno, s tim suzama, a ja sam bio sam.
Sam sam patio. Podnosio sam bol koju su mi nanosili tako dugo. Podnosio sam mržnju koja se sručila na mene, ne znam zašto. Ta poniženja, vrijeđanja i premlaćivanja. Pa ja sam bio isti kao i vi.
Dobro sam učio. Bio sam pristojan. Imao sam snove. Htio sam biti nogometaš. Igrati u nekom dobrom klubu. Biti poznat u cijeloj Poljskoj. Nisam glasno vikao kao na utakmicama. Nisam se nikome žalio da mi je loše — sve sam nosio sam.
Pokušavao sam si sam pomoći. Nisam brinuo roditelje. Ništa im nisam govorio, a svaki su me dan pitali muči li me netko, kako je u školi. Mislio sam da ću se snaći, ali, nažalost, i najtvrđe stijene jednom puknu i raspadnu se na milijun komadića. Nasilje se ne događa samo na školskom hodniku, iako sam ga i tamo ponekad doživio, nego u kupaonici, u svlačionici. Tamo nema kamera ni učitelja. Trebala mi je pomoć, ali je, nažalost, nisam dobio ni od koga. U školi sam se sigurno osjećao samo na nastavi. A kad bi zazvonilo zvono, već sam se bojao što će me dočekati na odmoru.
Nadam se da će moj kratki život i moja tragična smrt promijeniti zajednicu nabolje. U četvrtak ujutro također je bilo sunčano. Izašao sam iz kuće, uzeo bicikl i krenuo, a Bog mi je rekao: ‘Matej, dođi k meni, jer si na ovoj zemlji previše trpio i iskusio boli. Pozivam te u momčad Neba. Treba mi dobar branič.’
Sada ću igrati u momčadi Neba i otišao sam na najduže gostovanje u životu.
Opraštam se od svoje mame, koja je najbolja na svijetu. Volim te, mama, ti si provodila sa mnom puno vremena. Nikada nisi govorila da si umorna. Vozila si me na treninge, na utakmice. Govorila si mi koliko si ponosna na mene, koliko me voliš. Grlila si me, zvala. Opraštam se od svog tate, s kojim sam uvijek gledao utakmice, kvizove, igrali smo nogomet i lijepo provodili vrijeme. Opraštam se od svog brata Huberta. Dijelili smo sobu. Igrali smo na konzoli, gledali utakmice naših omiljenih klubova: Reala, Barcelone i Lechije Gdańsk. Huberte, dragi brate, uvijek ću biti uz tebe. Opraštam se od svoje sestre Pauline. Volim vas sve.”
Matej, 14 godina
Pomolimo se za dušu preminulog Mateja.
Izvor: Stjepan Ivan Horvat FB
Foto: Unsplash
