DISCIPLINA Bez nje odgoj nije potpun

Sastavnice discipline, iako se radi o stvari s kojom roditelji imaju najveće poteškoće, intuitivne su i jednostavne. Obrazložit ćemo ih u nastavku.

Disciplina počinje skrblju

Oče­ki­va­ti mno­go mo­že samo onaj tko mno­go ula­že. Sva­ko uče­nje, pa i ono o gra­ni­ca­ma i struk­tu­ra­ma, po­či­nje »skrblju« iz ko­je dje­ca stje­ču umi­je­će pov­je­re­nja, top­li­ne, njež­nos­ti, em­pa­ti­je, pris­ta­janja uz one ko­ji nas ok­ru­žu­ju. De­ve­de­set pos­to ono­ga što dje­ca tre­ba­ju nau­či­ti kad prih­va­ća­ju gra­ni­ce te­me­lji se na že­lji da se svi­de oni­ma ko­ji ih ok­ru­žu­ju.

Dje­ca se že­le svid­je­ti jer vo­le one ko­ji se za njih bri­nu, od njih že­le pot­vr­du i poš­to­va­nje. Ako je dis­cip­li­na sas­tav­ni dio uče­nja i ako ju se pre­no­si s velikom em­pa­ti­jom i umi­je­ćem skrbi, dje­ca se dob­ro os­je­ća­ju kad ju slijede.

Kad zna­mo da smo svjet­lo ne­či­jim oči­ma, to nas is­pu­njava topli­nom. Kad dje­čak os­je­ti pri­je­ko­ran pog­led za­to što je tu­kao ses­tru, on se os­je­ća gu­bit­ni­kom, jer je iz­gu­bio onu bla­go­nak­lo­nost ko­ju je ste­kao is­prav­nim po­na­ša­njem. Da ni­je nai­šao na mno­ga odob­ra­va­nja i ste­kao nak­lo­nost, ne bi os­je­ćao gu­bi­tak i ne­za­do­volj­stvo, ali ga ono sa­da mo­že po­tak­nu­ti iz­nut­ra da promije­ni po­na­ša­nje.

Disciplina zahtijeva vrijeme

Dis­cip­li­na, kao i svi ob­li­ci poduča­va­nja, zah­ti­je­va od­re­đe­no vri­je­me i to se mo­ra po­štovati. Udar­ci i kaz­ne na­past su da kre­ne­mo pri­je­kim pu­tem. Mo­ra se iz­gradi­ti od­re­đe­na »struk­tura«, a za to je pot­reb­no oba­vi­ti mno­go predrad­nji, ro­di­te­lji se tre­ba­ju ko­ris­ti­ti sva­kom pri­li­kom da s dje­te­tom sjed­nu i da mu ka­žu: Mo­rat ću te prekoriti sva­ki put kad se bu­deš ta­ko po­na­šao, sve dok sam ne pres­ta­neš.

To je is­tin­ski prog­las lju­ba­vi: To­li­ko te vo­lim i pod sva­ku ću te ci­je­nu spri­je­či­ti da gri­je­šiš.

Vri­je­me je da­nas pra­vi prob­lem ste­ge. Ro­di­te­lji ko­ji ra­de imaju poteškoću s postavljanjem granica. Ako se vrate u pola osam navečer (uz dva posla zbog kojih su pod stresom), s djecom žive u »str­ci i zbr­ci«. Oni ka­žu: Ne uspije­va­mo ci­je­li dan bi­ti na pos­lu, a kad se vra­ti­mo ku­ći, prim­je­nji­va­ti stegu.

Za tak­ve je ro­di­te­lje važ­no pro­na­ći ne­ko­li­ko in­tim­nih tre­nu­ta­ka za dje­cu na kra­ju da­na. Ako ci­je­li dan ni­je vi­dio di­je­te, a ono se tre­nut­ačno lo­še po­na­ša, ro­di­telj mu ne mo­že na­meta­ti gra­ni­ce bez os­je­ća­ja kriv­nje.

Disciplina ne postoji bez roditeljske suradnje

Još je neš­to va­žno kad je u pi­ta­nju na­me­ta­nje gra­ni­ca: ro­di­te­lji tre­ba­ju ra­di­ti za­jed­no kao slož­na eki­pa. To je mo­gu­će je­di­no ako se oni me­đu­sob­no hra­ne in­ti­mom, lju­bav­lju i ra­zu­mi­je­va­njem. Mno­gi se ro­di­te­lji ne ba­ve djecom jer su za­ne­ma­ri­li jed­no dru­go.

Dob­ra dis­cip­li­na djeluje preven­ti­vno. Roditelji tre­ba­ju bi­ti jas­ni i toč­ni, jer dis­cip­li­na je iz­vor si­gur­nos­ti. Tre­ba­ju unap­ri­jed od­lu­či­ti što točno žele da dijete promijeni, nastojeći biti konkretni, a ne apstraktni. Ničemu ne služi za­pov­je­di­ti dje­te­tu da bu­de ured­no. Tre­ba mu ob­jas­ni­ti da mo­ra slo­ži­ti koc­ke pri­je ne­go što iza­đe iz so­be. Ro­di­te­lji dje­te­tu tre­ba­ju re­ći toč­no što od nje­ga oče­ku­ju i po­ka­za­ti mu ka­ko se to ra­di. Tre­ba­ju poh­va­li­ti do­bro po­na­šanje i nas­ta­vi­ti po­ti­ca­ti di­je­te da se li­je­po po­na­ša, sve dok iz­vanj­ska dis­cip­li­na ne pos­ta­ne »uži­va­nje u sa­mo­dis­cip­li­ni«.

Dje­ca najbo­lje uče sli­je­de­ći prim­jer onih ko­ji ih ok­ru­žu­ju. Mo­ral­nost nas­ta­je kad se po­ku­ša­va bi­ti sli­čan od­ras­loj oso­bi ko­ju se vo­li. Ro­di­te­lji se tre­ba­ju od­luč­no na­met­nu­ti kao vo­đe, pod­r­ška, zaš­ti­ta i uzo­ri iz svi­je­ta od­ras­lih. I Isus je re­kao svo­jim uče­ni­ci­ma: »Uči­te od me­ne!« Dis­cip­li­na sto­ga zah­ti­je­va pri­sut­nost.

Opasno je kad ro­di­te­lji dje­ci pra­vila pred­la­žu ili na­me­ću bla­go, po do­ma­će, pri­la­go­đe­no nji­ho­voj do­bi i tem­pe­ra­men­tu. Ri­ječ je o jed­nos­tav­nim i osob­nim pra­vi­li­ma, bez težnji da od­re­đu­ju što je pra­ved­no, a što nep­ra­ved­no, već sa­mo što je prik­lad­no ili ma­nje prik­lad­no, neš­to či­me će majka bi­ti za­do­volj­na ili će bi­ti zab­ri­nu­ta, mož­da tjes­kob­na ili dep­re­siv­na.

Izvor: salesiana.hr

Foto: Unsplash